Ovdje se radi o opasnom stavu koji je zauzela većina ashaba u Sekifi i time se suprotstavili jasnim Poslanikovim hadisima u kojima imenuje Alija za halifu, a bili su tome prisutni u mjestu Gadir kada su se vraćali sa Oprosnog hadža. Muhadžiri i ensarije se nisu u početku složili o pitanju hilafeta, ali su na kraju ipak prihvatili da polože prisegu, zanemarujući time Poslanikove hadise, a davajući prednost Ebu Bekru, makar ih to koštalo stradanja, pa su zasukali rukave da ubiju svakog ko im se suprotstavi, makar bio i najbliži čovjek Poslaniku, s.a.v.a.

 

(Najveći dokaz ovome jeste prijetnja Omer ibn Hattaba da će zapaliti kuću Fatime Zehre i sve u njoj, a priča je poznata u historijskim knjigama.)

 

I ovaj događaj je, također, pokazao da je velika većina ashaba podržavala Ebu Bekra i Omera u zanemarivanju sunneta njihova Poslanika i davanju prednosi njihovim mišljenjima, njihovim idžtihadima, pa su oni zato pomagači idžtihada, Isto tako se pokazalo, da je manjina muslimana bili oni koji su se držali Poslanikovih hadisa, a izostali su sa polaganja prisege Ebu Bekru, a to su bili Ali i njegove pristalice.

 

Nakon ova tri događaja, u islamskoj zajednici su se pojavile dvije grupe ili dvije suprotstavljene strane, pa je jedna radila na poštovanju i izvršavanju Poslanikova sunneta, a druga na uništenju Poslanikova sunneta i njegovoj zamjeni sa idžtihadom kojeg su većina željeli i koji im je omogućavao da dođu do vlasti ili da u njoj učestvuju. Na čelu prve sunijske stranke se pojavio Ali ibn Ebi Talib i njegove pristalice, a na čelu druge stranke idžtihada, pojavili su se Ebu Bekr, Omer i većina ashaba.

 

Druga stranka, pod vodstvom Ebu Bekra i Omera, radila je na uništenju prve stranke i za to su smislili različite planove, kako bi uništili opozicionu stranku.